Вријеме које дјеца проводе користећи дигиталне уређаје повећава се са узрастом, али са самим развојем технологије. Највећи утицај когнитивни и социо-емоционални развој код дјеце имају садржаји којима су дјеца изложена путем паметних телефона, што потврђује већи број истраживања.
Уплив медија на развој дјеце може имати пизитиван и негативан ефекат. Савремена технологија може бити позитивно повезана са когнитивним и академским вјештинама, али исто тако може имати негативан утицај на социјални и психички развој дјетета, у зависности на који се начин користи у којој мјери.
На примјер, честа употреба паметног телефона, таблета или рачунара повећава социјалну изолацију, одузима предвиђено вријеме за друштвене активности и игру, чиме негативно утиче на друштвени развој. Такође, није ријетка појава да употреба паметних телефона узрокује усамљеност и депресију код дјеце.
Период проведен у кориштењу медија може „украсти вријеме“ које је резервисано за квалитетну интеракцију родитеља и дјетета, попут дијељења богатих искустава и активности. Повећана изложеност медијима смањује однос на релацији родитељ-дијете, укључујући заједничко читање и играње са играчкама, размјену искустава, што за посљедицу има мањак вербалне комуникације са родитељима. Многа истраживања сугеришу да је смањена вербална интеракција родитељ-дијете повезана са негативним развојним исходима; успорен развој језика, недостатак самоконтроле, појаве насилног понашања, слабијег школског постигнућа, и друго.
Усмјеравањем на дигитални уређај и садржај којем су изложена, дјеца пропуштају прилику да се оспособе за стварне животне ситуације, рецимо, како да се носе са стресним/проблемским ситуацијама. Вријеме проведено пред екраном може смањити вријеме које дјеца проводе играјући се са вршњацима, а игра је јако важан елемент дјетињства, који развија вјештине рјешавања проблема и креативног изражавања.
Због прекомјерног излагања екрану, дјеца могу показивати и знакове понашања налик на аутистични спектар поремећаја, због чега су стручњаци доведени у ситуацију увођења термина ,,дигитални аутизам“ или ,,екранизам“.
Вријеме које дјеца проводе под утицајем дигиталних садржаја доводи до промјена у дјечијем понашању. Као посљедица се јавља смањена способност концентрације и одржавања пажње кроз неколико механизама, а предуго гледање у екран („плаво свјетло“) посебно пред спавање, доводи до поремећаја лучења мелатонина и нарушеног сна.
ИЗЛАГАЊЕ ДЈЕЦЕ НАСИЛНОМ САДРЖАЈУ
Излагање насиљу и агресивним садржајима на телефону, таблету, рачунарима и конзолама за игру, може узроковати агресивно и насилно понашање, што има тенденцију за развој анксиозности и страха. Учењем по моделу дјеца прихватају насиље као одговарајуће средство за рјешавање сукоба и проблема. У прилог овоме иде и смањена интеракција са вршњацима, социјална изолација и смањена учесталост комуникације на релацији дијете-родитељ, која би би требала да буде кључна у превенцији усвајања насилних облика понашања.
Родитељи као примарне фигуре везаности имају највећи утицај на усвајање моралних вриједности и друштвено прихватљивих облика понашања код дјеце.
КАКО ПРЕПОЗНАТИ ПРОБЛЕМ?
У духу старе пословице: „Дјеца су огледало нас“.
Уколико родитељи већину времена са дјецом проводе „на телефону“, а знамо да су родитељи узор дјеци, онда је дефинитивно проблем у нама, а не у дјетету. Ако и користимо телефон често, важно је да дјетету појаснимо зашто га користимо, која је сврха телефона – обавијестити неког, контактирати и слично, те на тај начин појаснити да примарна функција телефона није „забава“.
Уколико желимо да дијете мање користи телефон, потребно је да мијењамо и властите навике. Слично као што дјеца усвајају негативне моделе понашања због изложености дигиталном садржају, на исти начин усвајају и позитивне моделе понашања пратећи своје узоре, који су у првом реду – родитељи.
Дјеци се не би смјели уводити тоталитарни режим, чак је и пожељно да се дјеца укључе и прате дигиталне садржаје, али умјерено и дозирано. Нема јасних научних доказа колико би времена шкодило дјетету да проводи уз дигиталне уређаје, сли је став струке једногласан и гласи да све преко један сат дневно може наштетити дјетету.
Када се дјеци понуди медијски садржај он треба да буде на матерњем језику, прикладан узрасту и да има јасну и корисну поруку.
Припремила
МА психологије
Горица Гајић